NE NEDOSTAJU MENI LJUDI, VEĆ OSEĆAJ KOJI SAM IMALA PORED NJIH

I tako ponekad u vreme praznika, tišina može jako biti glasna i doneti ono što ne želim.

I tako je moguće, da za praznim stolom prepunim tanjira i escajga, odzvanja samo moja čaša u vazduhu, koja nema sa kime da nazdravi, jer svi su negde… samo sam ja ovde.

I nedostaju mi i moj sin… i moja mama…tata…partner… i neka mesta .. i neke godine.. i neki osećaji.. i neko vreme koje je prošlo.. i neko vreme koje još nije došlo. I ustvari ne nedostaju meni ljudi…meni nedostaje osećaj koji sam imala kada sam bila pored njih. I kada nema njih, nema više ni tog osećaja u meni. I stalno tragam za tim osećajima, tragam za naznakama.

I shvatila sam da mi ne može nadomestiti ništa njihove zagrljaje… osmehe… njihove oči i sjaj u njima…sate ljubavi i bliskosti duše. I ne postoji ništa na ovom svetu što može biti slično tome. I ne postoje zamenske stvari za nekoga ili za nešto. I to su samo plagijati. Plagijati emocija, plagijati osećaja, doživljaja.

I originali su sada na nekim drugim mestima …u ovoj… ili nekoj drugoj dimenziji i neponovljivi su. I ja trebam ono staro, na šta su se navikla moja čula. I trebam one dodire od kojih se ježim. I trebam one mirise koji vraćaju u detinjstvo. I trebam one emocije koje me dižu. I trebam one čvrste zagrljaje koji smiruju uvlačeći me u dubinu mira i spokoja moje duše. I trebam onu strast. I trebam onaj svet koji više ne postoji. I to baš u vreme praznika.