Izašla sam iz stana i zaključala vrata…..
Zaključala sam i dušu.
Nije izašao niko da me isprati i mahne…
Bila je to njihova poslednja destinacija.
Stigli su ovde donoseći uspomene ozbiljnih godina.
Imali su i dvorište… i cveće u prozorima…. i fenjer na terasi… kao nekada u svojoj kući.
Mirisi vojvođanskog detinjstva ušli su i u ove zidove.
Dolazili smo često po svoju “dozu sreće”.
Posvetili su živote jedno drugom i nama.
Bili smo njihov centar sveta.
A onda, iznenada za samo par dana otišao je on …na neko lepše mesto.
Veliki čovek u svom malom, skromnom životu.
Ostala je prazna velika fotelja… i naša srca.
Nije više ništa moglo biti isto, nakon toga.
Četiri godine kasnije ušla je bolest u njen život.
Dostojanstveno umiranje, kao i život.
Zaustavili smo se na čekanju.
Bila mi je to najveća lekcija.
Nisam mogla ništa, jer ona nije želela.
Zbunjena sam tolikom patnjom predobre duše
Kada je otišla ostao je miris bolesti i smrti u zidovima.
Svaka stvar imala je priču…bol je odzvanjala.
Izneli su stvari, podelili smo pokućstvo…ostalo je samo cveće.
Ispala modla za kolače u predsoblju…
I Chanel 5 na polici…
Izdajemo stan, prazan, bez uspomena…
Cena po dogovoru…na neodređeno vreme…
Hvala vam, ne mogu da učestvujem u tome.
Zaključala sam se.
Boli saznanje da više nisi ničije dete.
Nedostajete mi…mama i tata.
