Izleteo si kao katapultirana raketa iz moje podsvesti,
dok ispijam vino na terasi luksuznog hotela svoje sobe, sa pogledom na more.
Setih se Tasosa i tvojih reči: “Siri, želim te ovakvu, zauvek!”
Kako smo bili srećni, tada.
Posle toga, toliko, nikada.
Amputirala sam delove sebe, živeći dalje, bez tebe.
Ako me pitaš, a ne pitaš… hvala, dobro sam.
Obojila sam svoj svet u šareno.
Naučila sam da crtam dugu u kosi i pravim leptire od kašmira.
Poželela sam da poletim i čekam svoja anđeoska krila.
Znaš, ti me ne znaš.
Ja sam neko, ko stvarno postoji, kao savršenstvo u tvojoj glavi.
Malena, velika, koja se boji i ipak sve snove ostvari.
Obično sam dobro… kada sam tužna, veoma sam tužna.
Znaš, kada zaćutim, da idem…
Večeras vremeplov sećanja.
Eeeej, čoveče moj nekadašnji, kako si?
Nosiš li i dalje zeleno u očima?
Imaš li svoj lažni osmeh?
Znaš li gde ti je dom?
U mom srcu, više nije!
