I tako povremeno…
Dođu neki opušteni dani kada gluvarim i slušam tišinu.
Kada sam dobro i ne moram ništa… pa ušetam lagano u jedno posebno mesto.
U HRAM DUŠE – moju svetinju.
A tamo… samo ja … i prostranstvo Galaksije, okupano zlatnom svetlošću Sunca i bezuslovnom ljubavlju – bez uslova!
I neka lakoća kojom letim iznad nepreglednih livada cveća….i samo… SREĆA.
Zahvalim se baš tu
… na tom mestu… na svemu što u svom životu imam i nemam … i što sam dobro.
I pitam sebe… Vesna šta želiš sada?
Šta raspaljuje sjaj u očima …i vatru u srcu?Iiiiiii…?
Čekam odgovor… iz duše… tog svetilišta mog bića.
Ponekad su to nova mesta na koja odem… poslovi koje počnem da radim… nečije oči od kojih zastane dah… edukacija za mene… novo prijateljstvo… ili poseban cvet u mojoj bašti.
Tako mnogo i tako malo.
Dovoljno za ispunjenost i osećaj mira… moga svemira.
Ja to tako… i meni je lepo… i lako.
Pravi putevi su oni kojima jeste vodilja duša
